AKTUELNI KONKURSI

PROČITAJTE I...

BLOG O SOCIJALNOM UKLJUČIVANJU

NEVENA TARLANOVIĆ: Pristupačnost

„Ovo je zemlja za svu našu decu.” Tako kažu stihovi grupe EKV. Po svoj logici i ovaj grad bi trebao da bude grad za svu našu decu. Da li je?

Moj dan počinje strateškim planiranjem na koji ću način doći od tačke A do tačke B, a da se ne povredim, ne okliznem i ne padnem. Sve to zbog činjenice da sam osoba sa fizičkim invaliditetom. Beograd, grad koji volim, za mene često predstavlja „minsko polje”.

Pristupačnost je elementarna potreba svakog živog bića koje želi da bude deo kolektiva koji ga okružuje, da u njemu ravnopravno učestvuje i doprinosi. Međutim, ukoliko su mu osnovne potrebe otežane, kao na primer kretanje, onda se suočavamo sa čestim problemom, a to je momenat socijalne isključenosti koji sa sobom može da donese niz posledica. (...)

Primer broj jedan je gradski prevoz. Pored apsolutno nesenzibilisanih radnika u gradskom saobraćajnom preduzeću na temu potreba i problema osoba sa invaliditetom, imamo i problem jako malog broja niskopodnih autobusa.

Pa sad zamislite da koristite invalidska kolica i da ste se uputili negde gde vam je bitno da stignete na vreme, ali niskopodnog autobusa nema na vidiku duže vreme i vi naravno, kasnite. Ili još gori primer, da zbog neuslova u gradskom prevozu gotovo uopšte ne izlazite iz kuće.

Sledeći momenat koji stvara poteškoće pri kretanju su visoki ivičnjaci, pa čak i oni na kojima su izvršene određene intervencije, ali neadekvatne, tačnije loše. Ja koristim hodalicu sa četiri točka i kočnicama i svaki put kada ispred sebe vidim trotoar, naježim se jer znam da ću morati da se pomučim da popnem hodalicu na njega. Snaga u rukama je tu neophodna. Savet: upišite dizanje tegova, ukoliko koristite slično pomagalo.

Ono što smatram zabrinjavajućim je to da veliki broj škola i fakulteta nije pristupačno, pa se onda postavlja pitanje kako da se školujemo. Primer: Mašinski fakultet sa svim onim brojnim stepenicama koje iz moje prespektive izgledaju kao osvajanje Everesta. Dakle, ako se pitamo zašto većina osoba sa invaliditetom nije dovoljno obrazovana, jedan od razloga leži u nepristupačnosti obrazovanih ustanova. (...)

Socijalna uključenost podrazumeva pre svega fizičku prisutnost, koja bez pristupačne okoline ne može da postoji.

Po mom mišljenju, stvaranje pristupačnog okruženja je dobar put ka stvaranju jednakosti i eliminaciji predrasuda i diskriminacije. To što ćemo da pravimo rampe, liftove, niske ivičnjake i da uvozimo više niskopodnih autobusa, ne znači izlaženje u susret „posebnim potrebama“ – to znači jednakost za sve.

Tekst u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

Druge tekstove naših blogera i blogerki možete pročitati na www.socijalnoukljucivanje.gov.rs/blog/

USPEŠNI PRIMERI

DrumoDom: Podrška vraća dostojanstvo i nadu, budi snagu za borbu za svoj krov nad glavom

Transkript govora Igora Mitrovića na 41. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 6” (7. novembar 2018. godine, Impact Hub, Beograd)

Ja vam večeras pričam o kući i o domu. (...) Imati svoj životni prostor je dobro, ali svesno ili podsvesno znamo da nije dovoljno. Životni prostor nije ništa drugo nego preduslov, neka vrsta ljušture, ambijenta koji traži da bude popunjen pravom stvari, koji očekuje da se u njemu dogodi čudo – čudo doma. Dom nije ništa drugo nego nego život u kome imaš sreću da si sa osobom ili osobama sa kojima se osećaš „kao kod kuće“: prihvaćen si, prihvataš, ne moraš da glumiš, osećaš se ojačanim/ojačanom, osećaš da ništa nije nemoguće od dobrih snova koje si imao, jer su te osobe tu. Osećaš se kao da si na izvoru života, kao da si na nekom svom malom suncu koje greje.

Naprosto, kuća nije dovoljna, čeka se dom. (...)

Pitao sam se: čoveče, kako se tih pet hiljada ljudi našlo na ulici? E, kako se našlo na ulici – čovek se mnogo lakše nađe na ulici nego što mislimo. Evo, zamislite: na primer, imate školu, imate porodicu, imate posao, neki rentirani stan. Izgubite posao, ne snađete se, upadnete u krizu, izgubite porodicu, izgubite stan – voilà, na ulici ste! Ili: dete ste, mlada osoba od 18 godina koja je ceo život provela bez roditelja, država se starala o vama. Postanete punoletni, napuštate ustanovu… Tako je lako ne snaći se. Ili, na primer, osoba ste sa psihosocijalnim problemima, bez podrške (što nije retko) i bez resursa da se snađete… Ili, naprosto, budete osoba koja je pravila mnogo glupih poteza u životu… Ili, još češće, svi ovi elementi budu zamešani u neku prokletu tragediju gde se ne zna ko je kriv, a ko nije.

Uglavnom, nađete se na ulici. I kad se to desi, posle nekog vremena prihvatite to kao svoj izbor, zato što mi ljudi težimo da čak i u haotičnim situacijama proglasimo to sopstvenim izborom, zato što tako lakše preživimo, to je potpuno ljudski. Ali, proglašavali mi to izborom ili ne, pretvarali to u neku iluziju pobede i tvrdili da mi kontrolišemo svoj život ili ne, ostaje činjenica da se naša ljudska priroda kruni u takvom načinu života, naše dostojanstvo erodira, naša nada odlazi – jer to nije ljudski život koji je namenjen ljudima.

Zato je jedna grupa ljudi u organizaciji ADRA Srbija pokrenula DrumoDom, adaptirani autobus koji će ići na lokacije gde ovi ljudi borave i nuditi im priliku da se istuširaju, da kao ljudi koriste toalet, da se ošišaju, da popričaju s onima koji umeju da pričaju i koji nigde ne žure dok razgovaraju ili slušaju nekoga ko govori. Možda će se javiti čak i malo čudo: da se kod tih ljudi u punoj meri jave snaga, nada i vizija povratka u život dostojan čoveka, da se probudi snaga za borbu, da se na kraju izbore i za posao i za život kakav zapravo sanjaju, samo što je to potisnuto. Možda da se izbore za svoj krov nad glavom. DrumoDom je drugo ime za ljudsku podršku. Kad je podrška prisutna, vraćaju se dostojanstvo i nada. A kad su oni tu – vraćaju se i prilike i šanse. (...)

Tekst u celini možete pročitati ovde.

Više uspešnih priča možete pogledati na socijalnoukljucivanje.gov.rs