Copy
Ukoliko se bilten ne prikazuje ispravno, molimo Vas kliknite OVDE
47. BILTEN 
O SOCIJALNOM UKLJUČIVANJU I SMANJENJU SIROMAŠTVA

UVODNIK

Putovanje ka inkluziji

Piše: Snežana Lazarević, saradnica više organizacija koje se bave zastupanjem prava osoba s invaliditetom i dece sa smetnjama u razvoju

Tokom avgusta je bilo mnogo tekstova u novinama i televizijskih priloga o događaju na beogradskom aerodromu, kada dečaku sa autizmom nije bio dozvoljen ulazak u avion zbog uznemirenosti. Ne želim da analiziram saopštenje avio kompanije, Direktorata civilnog vazduhoplovstva, izjave roditelja, jer suština nije u tome ko je u pravu, da li će biti tužbe, da li su krivi roditelji – suština je da jedan uplakani dečak nije otputovao na more i da je, po mom dubokom uverenju, bilo moguće i na drugi način razrešiti ovu situaciju.

Kao majka mladića sa autizmom, mnogo sam razmišljala o ovom događaju i prisećala se sličnih situacija u kojima smo i sami bili. Odmah da kažem, deca i osobe sa invaliditetom, pa ako hoćete, posebno deca i osobe sa autizmom, stalno se susreću sa nerazumevanjem, strahom, preprekama, ne samo u saobraćaju već čim napuste svoja četiri zida – u domovima zdravlja, prodavnicama, bioskopima, bolnicama, školama. Jedan od razloga je njihovo neobično ponašanje, a često i uznemirenost. Zašto i  kako dolazi do toga teško je opisati u jednom kratkom tekstu, a još teže je dati „recept” kako je moguće rešiti problem, pa je možda najbolje da citiram svog sina Stefana, koji objavljuje svoje tekstove na Blogu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva:

„Pravila su mi veoma važna i potrebna da bih lakše funkcionisao. Važno mi je da znam šta se od mene očekuje – kako treba da se ponašam na različitim mestima, u određenim prilikama, kada će se šta odvijati, kada će se završiti, šta će biti posle toga. Želeo bih da sve ovo znam kako bih mogao unapred da se pripremim. Kada se dogodi nešto nepredviđeno ne znam kako da se ponašam i to mi mnogo teško pada. Zbog toga, ljudi treba da vode računa o ovome, ali izgleda da mnogi to ne razumeju.

Kad sam bio mali, uvek sam voleo da putujem istim putem... Kada bi tata promenio trasu, ja sam se nervirao i plakao. Roditelji su pokušavali da mi najave promenu puta, na primer, govorili su mi da ćemo pre odlaska u Zavod svratiti kod dede, ili u neku prodavnicu, pa mi je to lakše padalo. Međutim, nisu uvek mogli da mi najave te promene, jer nisu mogli da predvide da će na putu da bude neki zastoj, sudar, radovi. Smišljao sam kako sebi da olakšam i rešio sam da u kolima žmurim ukoliko ne idemo putem kojim sam očekivao. Važno mi je bilo i to da se kući vraćamo putem kojim smo i otišli pa su to moji roditelji poštovali. Kad sam počeo da koristim mobilni telefon sa kamerom, smislio sam još jedan način da sebi olakšam – snimao sam put kojim sam voleo da idem, pa sam ga u slučaju promene gledao...

Kad sam samostalno počeo da se vozim gradskim prevozom, roditelji su mi objasnili kako treba da se ponašam, gde se čeka autobus, šta da uradim ako je slučajno neki zastoj, gde i kada treba da pređem ulicu, da ne treba da stojim na vratima da bi ljudi mogli da ulaze i izlaze i slično. Međutim, niko mi nikada nije rekao da treba da ustanem starijim ljudima, trudnicama i onima sa malom decom. Jednom sam se vraćao sa treninga, bio sam malo umoran i sedeo sam u autobusu. Odjednom mi se obratio povišenim tonom neki stariji čovek, tražio je da mu ustanem i kazao mi da brukam omladinu. Bilo mi je veoma neprijatno jer nisam znao da treba da ustanem starijima. Nekoliko dana bio sam uznemiren zbog te situacije, ali sam naučio pravilo i od tada uvek pitam nekog starijeg da li treba da mu ustupim mesto. Nedavno me je jedna žena pohvalila da sam lepo vaspitan i zahvalila mi se što sam joj ustao.“ (Tekst „Zašto su mi važna pravila, raspored i zašto su mi teške promene?”)

Opisani događaji pokazuju da je veoma važno pripremiti dete na ono što ga očekuje. Ako uzmemo primer aerodroma, detetu sa autizmom neće biti dovoljno samo najaviti da će, na primer, morati da čeka na red da bi se predao prtljag, a da će nakon toga ići u avion. Ono treba što preciznije da čuje koliko dugo će čekati – ako ume da gleda na sat, može mu se kazati u koliko sati će se čekanje u redu završiti (to je, priznaćete, teško predvideti). Drugi način može da bude da se detetu kaže koliko ljudi ima u redu pre njega – mi smo takvim strategijama pribegavali u čekaonicama kod lekara. To je pomagalo u onim situacijama kada se ne bi dogodilo nešto nepredviđeno, na primer, da neko uđe preko reda, kada bi bilo veoma teško smiriti ga. Zato smo uvek nosili u čekaonice knjige i novine, ili bih ja čekala u redu a moj suprug šetao sa Stefanom van zgrade, i kada procenim da se naš red približava, pozivala bih ih da se vrate. Sve ovo o čemu sam pisala zahteva mnogo energije i angažovanja roditelja, a nije uvek ni moguće – šta uraditi kada ne mogu oba roditelja da budu prisutna?

Roditelji mogu donekle da pripreme dete, ali šta treba da urade zaposleni koji pružaju neku uslugu? Ne mislim samo na poštovanje propisa i zakona, mislim na profesionalizam koji podrazumeva da se svima omogući korišćenje, ovog puta, usluga avio kompanije. Dakle, profesionalac treba da razmišlja o tome kako da dođe do tog cilja, a ne kako da svakoga ko se ne uklapa u šablon skloni i time smiri situaciju. Verujem da je u slučaju dečaka sa početka teksta u pitanju pre bio strah zasnovan na predrasudama nego loša namera. Ali za takvo postupanje nema opravdanja jer se nije pokušalo sa jednostavnim rešenjima – ponuditi detetu slatkiš koji voli, odvesti ga u neku mirnu prostoriju i pružiti mu priliku da se smiri, uvesti ga preko reda na čekiranje, utešiti ga. Energiju treba ulagati u rešavanje problema, a ne u traženje izgovora zašto se postupilo na određen način i citiranje članova zakona i pravilnika. Dete sa autizmom ima pravo da plače isto kao i svako drugo dete i nema razloga nazivati ga agresivnim zbog toga, niti ono svojim plačom može da ugrozi bilo čiju bezbednost.

VESTI

AKTIVNOSTI TIMA

Objavljena publikacija "Siromaštvo u Republici Srbiji 2006–2016. godine"

Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, u skladu sa svojim mandatom objavljuje podatke o kretanju apsolutnog siromaštva i nejednakosti u Republici Srbiji u periodu 2006–2016. godine. Republički zavod za statistiku, kao nadležna institucija, izvršio je obradu podataka.

Siromaštvo ostaje značajno u celokupnom posmatranom periodu i ne beleži se trend značajnog smanjivanja. Oko pola miliona stanovnika nije u stanju da zadovolji minimalne egzistencijalne potrebe, a najugroženije je stanovništvo van gradskih centara, posebno u regionu Južne i Istočne Srbije, domaćinstva u kojima je nosilac bez ili sa niskim nivoom obrazovanja, nezaposlen ili neaktivan. Posebno ugrožena su višečlana domaćinstva i domaćinstva sa decom.

Linija siromaštva u 2016. godini iznosi 11.694 dinara mesečno po potrošačkoj jedinici, a potrošnju nižu od tog iznosa imalo je 7,3% stanovnika Republike Srbije. Imajući u vidu obim apsolutnog siromaštva, ono ostaje značajno za redovno praćenje i izveštavanje, kao i formulisanje odgovarajućih politika.

Kliknite da preuzmete publikaciju „Siromaštvo u Republici Srbiji 2006-2016. godine – revidirani i novi podaci“.


Objavljena publikacija „Profil radnika zaposlenih preko agencija za privremeno zapošljavanje”

Objavljena je publikacija u kojoj su predstavljeni rezultati istraživanja „Profil radnika zaposlenih preko agencija za privremeno zapošljavanje“, koje je sproveo Centar za demokratiju, uz podršku Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije.

Cilj ovog istraživanja bila je analiza profila radnika zaposlenih preko agencija za privremeno zapošljavanje iz ugla stručne spreme, starosti, pola, regionalne zastupljenosti, profesija, oblasti u kojoj su zaposleni i drugih relevantnih faktora. Istraživanjem su obuhvaćeni samo radnici zaposleni preko registrovanih agencija za privremeno zapošljavanje; u istraživanje nisu uključeni radnici angažovani preko privrednih subjekata kojima ustupanje radnika nije glavna delatnost.

Kliknite da preuzmete publikaciju „Profil radnika zaposlenih preko agencija za privremeno zapošljavanje“.

AKTUELNI KONKURSI

Prijavite se za besplatnu onlajn školu „Mama na mreži“ (rok: 12.9.2017)
UN Women Srbija – pozivi za podnošenje predloga projekata za ženske OCD (rok: 15.9.2017)
Javni poziv za jedinice lokalne samouprave za učestvovanje u ReLOaD projektu (rok: 22.9.2017)
Demo Environment program – grantovi za razmenu znanja i inovativnih tehnologija (rok: 29.9.2017)
COSME javni poziv za podršku u oblasti modne industrije i turizma (rok: 19.10.2017)
Vesti o aktuelnim konkursima možete redovno pratiti na sajtu:
http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/konkursi

PROČITAJTE I...

Zajednički rad na zaštiti građana od diskriminacije
Održana obuka „Zaustavimo govor mržnje“
Rezultati projekta „Socijalno uključivanje osetljivih grupa kroz sticanje IT veština”
Svetski ekonomski forum objavio rezultate istraživanja o stavovima mladih
SKGO: Konkurs za direktnu tehničku podršku u procesu lokalnog planiranja i programskog budžetiranja (rok: 15.9.2017)
Javni poziv OCD, akademskim institucijama i pojedincima za članstvo u Savetodavnoj grupi ReLOaD projekta u Srbiji (rok: 16.9.2017)
KOMS: Poziv za učešće u programu jačanja kapaciteta organizacija članica (rok: 24.9.2017)
Stipendije za rad na unapređenju položaja žena i devojčica kroz građanski aktivizam, rad u zajednici i profesionalni rad (rok: 1.12.2017)
Vesti o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva možete redovno pratiti na sajtu:
www.socijalnoukljucivanje.gov.rs

BLOG O SOCIJALNOM UKLJUČIVANJU

TANJA JAKOBI: Da li prakse stranih kompanija otvaraju nove puteve za efikasnije zapošljavanje Roma povratnika?

U novembru prošle godine, Centar za istraživanje javnih politika i Forum Roma Srbije uputili su se u potragu za odgovorima na pitanje ima li novih, još neistraženih mogućnosti za zapošljavanje povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji romskog porekla?

Tokom sprovođenja projekta zabeležili smo šesnaest ljudskih priča povratnika i njihovih porodica koje su u Srbiju prispele posle jednogodišnje, a često i višedecenijske odsutnosti iz zemlje, razgovarali smo sa predstavnicima institucija i nevladinog sektora na terenu, u Novom Sadu i Subotici, i velikim brojem predstavnika nacionalnih institucija i organizacija uključujući  i mešovite privredne komore i strane investitore koji posluju u Srbiji.

Od naših 16 ispitanika 9 nije išlo u školu, ima nezavršenu osnovnu ili završenu osnovnu školu, dok je jedan ispitanik naveo da ima 10 razreda osnovne škole. Iako po školskoj spremi spadaju u kategoriju teško zapošljivih, neki od njih imaju veštine koje bi im, čini se, mogle otvoriti vrata na nekom regularnom poslu: jedan je cvećar, drugi limar, treći svira, četvrti je radio na prostim građevinskim poslovima, a još dvojica imaju dozvolu za upravljanje bagerom ili poseduju vozačku dozvolu. Šest ispitanika ima srednje stručno obrazovanje (građevinska, mašinska škola, drvoprerađivačka, saobraćajna, ugostiteljska i trgovačka škola) a jedan višu školu (administracija i bankarstvo), od kojih su njih četvorica stekli diplome u zemljama EU. Šest od 10 ispitanika (bilo sa osnovnom ili srednjom školom) je radilo u inostranstvu, bilo u okviru mera socijalnog osnaživanja ili u redovnom radnom odnosu. U Srbiji je samo jedan od svih njih uspeo da zasnuje  radni odnos, još jedan radi kao muzičar, a njih deset prima socijalnu pomoć, dečji dodatak ili ga pomažu roditelji, a ostali rade na crno ili na povremenim neformalnim poslovima.

Šta nam govore ovi rezultati? Da li je ovako niska zapošljivost rezultat nasumičnog uzorka ili nam govori nešto više?

Od 2009., kada je usvojena Strategija reintegracije povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji do danas, kao država jednako neuspešno nagađamo o tome koliko povratnika svake godine dođe ili ode iz Srbije, nemamo nijedan solidan kvantitativni podatak o tome koliko povratnika ima na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja (NZS) i kojim veštinama i znanjima oni raspolažu. (...) Ako se zapitamo šta bi bilo moguće učiniti da unapredimo obrazovni proces i tako utičemo na veće šanse za zapošljavanje dece povratnika, i tu ćemo se suočiti sa nizom nepoznanica: iz kojih škola dolaze deca povratnika? Po kojim programima su tamo učila? Koliko njih uspe da se uključi u obrazovni sistem i završi osnovnu školu? U koje su srednje škole išla ova deca i ima li u Srbiji komplementarnih škola u kojima bi mogla da nastane školovanje (...)? Koje strane jezike i koliko dobro govore ova deca i njihovi roditelji? (...)

U ovom gotovo potpunom kvantitativnom mraku, istraživanja, uključujući i ovo naše, ipak šalju jedan, čini se, jedinstven signal. Iako su znatno više orijentisani na zapošljavanje nego na dobijanje socijalne pomoći i spremni na različite oblike podrške u zapošljavanju i posebno samozapošljavanju, Romi povratnici često ostaju nezaposleni i primorani da se okrenu sivoj ekonomiji. Iako prepoznaju obrazovanje kao najbolji način za izlazak iz kruga siromaštva i povećanje šansi za zapošljavanje, i teže da svoju decu uključe u obrazovni sistem, dešava se da njihova deca u nedostatku psihološke podrške i adekvatnog fonda dodatne nastave „ispadaju“ iz vršnjačkog voza i ne stižu do diplome koja bi (možda) vodila do posla.

Kako pronaći „link“ koji bi omogućio da potencijali Roma povratnika stvoreni tokom boravka u EU, budu efikasnije iskorišćeni u Srbiji?

(...)

Tekst u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

Druge tekstove naših blogera i blogerki možete pročitati na www.socijalnoukljucivanje.gov.rs/blog/

USPEŠNI PRIMERI

Kad se roditelji dobro organizuju

U Vrbasu, roditelji dece sa invaliditetom su osnovali udruženje „Multiart” kako bi lakše organizovali slobodno vreme svojim mališanima, razmenjivali iskustva, predahnuli od svakodnevnih obaveza i bili vidljiviji u zajednici.

Treću godinu zaredom oko petnaest mališana iz Vrbasa sa različitim vrstama invaliditeta, sa roditeljima kao pratiocima, boravilo je u mini-kampu na Gučevu u blizini Loznice. Svaki dan je bio ispunjen plesom, časovima crtanja (art terapija), odlaskom na bazen, pešačenjem po šumskim stazama – sve u skladu sa mogućnostima malih gostiju. Učesnici i učesnice kampa su posetili manastir Petkovica i etno-selo Sunčana reka, a našlo se vremena i za odlazak u igraonicu. Koordinator programa „Podržimo porodicu – Gučevo 2017”, Boris Bijelović, izjavio je da je ovaj program besplatan za sve učesnike i veoma važan ne samo za mališane već i za njihove roditelje.

„Putujemo u drugi grad i deci prija da imaju neke aktivnosti dok su na raspustu. Mnoge mame i tate nisu u mogućnosti da sami organizuju letovanje. U kampu borave i stručnjaci – logoped i defektolog – pa ne samo što roditelji mogu međusobno da razmenjuju iskustva već mogu i da dobiju savete i stručnu podršku”, objašnjava Bijelović, koji je i sam otac dečaka sa teškoćama iz spektra autizma. (...)

Udruženje „Multiart” je osnovano pre više od decenije, tačnije 2006. godine. Zahvaljujući angažovanju grupe humanih Vrbašana, u početku je Udruženje organizovalo akcije poput koncerata za sakupljanje novca za lečenje dece sa retkim bolestima i nabavku pomagala. (...) Poslednjih godina, međutim, fokusirani su na sadržaje koji doprinose poboljšanju svakodnevnog života njihovih mališana, a samim tim i porodica. Zato se svake subote okupljaju u kancelariji Udruženja u zgradi stare opštine, dok su mališani u parku. Pre toga mogu da ih odvedu na besplatne termine za „sportić” u sali karate kluba ili na bazenu.

Članovi i članice udruženja „Multiart” su ponosni i na to što su pre tri godine sa još jednom organizacijom inicirali i realizovali prvo istraživanje o broju porodica sa decom sa invaliditetom u opštini Vrbas. Kako kaže Maja Kuč, pedagog, četiri meseca su vredno sakupljali podatke sa terena, iz samog grada i sedam okolnih naselja. Opsežan pregled o 218 mališana sa nekom vrstom hendikepa postao je deo opštinske dokumentacije i jedan od argumenata u prilog tome da je neophodno osnovati Dnevni boravak. Na lokalnom nivou je doneta odluka o preuređenju jedne stare kuće za te potrebe, a realizacija projekta je poverena Centru za socijalni rad. Sa nestrpljenjem očekuju da se dnevni boravak što pre otvori i nadaju se da će to biti već naredne godine.

Od pre mesec dana, volonteri „Multiart”-a učestvuju i u jednom regionalnom neformalnom pokretu pod nazivom „Vozači velikog srca”. U okviru ove akcije, dobrovoljci besplatno prevoze osobe s invaliditetom do smeštaja koji takođe besplatno ustupaju turistički radnici u Hrvatskoj i Crnoj Gori.  (...)

Tekst u celini možete pročitati ovde.

Više uspešnih priča možete pogledati na socijalnoukljucivanje.gov.rs

Ovaj bilten primate jer se Vaša adresa nalazi na mejling listi Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. 
Ukoliko želite da se odjavite sa liste, kliknite OVDE.
Vlada Republike Srbije
Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva
Vlajkovićeva 10, 11000 Beograd, Srbija

E-mail sipru@gov.rs
Telefoni +381 11 311 4605, +381 11 311 4798, +381 11 213 7915